Teško je da sam mogao da zamislim da u boljem momentu dođem u London. Posle petnaest godina, QPR ponovo igra Premier ligu, a klub su preuzeli novi vlasnici, koji imaju jasne sportske ambicije i žele da naša epizoda u najjačoj ligi na svetu ne traje samo jedno leto. Pobednička energija opet stanuje na Loftus Roadu, a plavo-bele pruge ponovo su u modi.
Čim sam stigao u London, pohitao sam na Loftus Road. Nosilo me je dečačko ushićenje, isto ono koje sam osetio pre toliko godina, kad sam svoju ljubav zauvek poklonio klubu zvučnog imena, koji nosi najlepše dresove na svetu. Odvezao sam se devedeset četvorkom do Greena, a odatle je usledila desetominutna šetnja do stadiona. Ovde sam prvi put bio 1995. godine, samo par nedelja posto je naš najbolji igrac, Sir Les Ferdinand, za šest miliona funti prodat Newcastle Unitedu. Od njegovog odlaska se nismo oporavili, usledilo je ispadanje iz elite i petnaest godina potucanja po nižim ligama. Ali, sada je tome došao kraj…
U klupskom shopu sam kupio retro dres sa Guinness reklamom iz sezone 82/83. kada je naš klub izborio promociju u elitu i jos par sitnica za moje prijatelje iz Beograda. Neizvesnost oko preuzimanja kluba, dovela je do toga da u novu sezonu uđemo bez sponzora i sa sastavom koji je igrao Championship. Neil Warnock je uspeo da dovede par igrača na free transfer i delovalo je da će žestoka borba za opstanak biti neizbezna. Ali, dolazak Tony Fernandesa na kormilo kluba, promenio je sve. Malezijski biznismen nije žalio novac, u nameri da QPR stvori konkurentnu ekipu. Warnock je najpre uspeo da dovede na Loftus nestašnog dečka engleskog fudbala, Joey Bartona, a njegov dolazak je otvorio vrata za još nekoliko velikih transfera. Redom su stizali Luke Young, Armand Traore, Anton Ferdinand, Shaun Wright Phillips i Jason Puncheon. Formirana je ozbiljna ekipa, koja može da se uhvati u kostac sa alama iz Premiershipa. Potpisani su i spoznorski ugovori, tako da će nam na domaćim mečevima, glavni sponzor biti Malaysa Airlanes, dok će gostujuću garnituru dresova krasiti natpis Air Asia.
Meč protiv velikana sa severa, Newcastle Uniteda, zakazan je za ponedeljak u 20 časova, zbog tv prenosa. Dan pre meča, našao sam se u Greenu sa Nikolom, koji mi je i ovog puta obezbedio ulaznicu za meč. Ponovo je to bio Ellerslie Road Stand, kao i protiv Leeds Uniteda, samo su ovog puta mesta bila daleko bolja. Treći red, bliže Loftu, taman da može lepo da se oseti miris trave i vidi ceo teren. Legendo, hvala jos jednom!
Na dan meča, obukao sam moj novi dres i zaputio se do Liverpool stanice, da se nađem sa prijateljima. Tamo je bila i Lindsay, koja je stigla pravo s posla. Ona radi u Londonu, ali često putuje za rodni Newcastle. Na Sent James Parku ima sezonsku kartu, a njen omiljeni igrač, Joey Barton, te veceri je debitovao u dresu Rangersa, baš protiv bivšeg kluba. Na pitanje za koga će navijati, samo se nasmejala, otvorila torbu i izvadila crno-beli bar sal, sa grbom Svraka. Liverpool Street stanica je čvorište četiri linije metroa i odatle se central line-om za dvadesetak minuta stiže do Shepherd’s Busha i White City-ja. Oko pola sedam je pala poslednja pinta John Smith’s-a i krenuli smo ka stadionu. Londonski sistem podzemne železnice je sigurno jedan od najuređenijih na svetu, tako da smo vrlo brzo stigli do konačnog odredišta. Kada se metro zaustavio na White City stanici, iz njega je potekla reka plavo-belih dresova. Na izlasku iz metroa sačekali su nas britanski veterani, koji su skupljali priloge, kao i par momaka koji su besplatno delili milk shake. Iz prikolica se širio miris kobasica, a na par montažnih standova su prodavani klupski suvenjiri. Na nekoliko mesta je mogao da se uzme i program za utakmicu, a na samom ulasku na stadion, kupio sam novo izdanje fanzina „A Kick Up The R’s“. Na naslovnoj strani su bili nacrtani Bernie i Flavio, kako gledaju kroz prozor prodavnice, na kojoj stoji veliki natpis „Closed and won’t be back“. Ipak, meni je mnogo zanimljivija bila poslednja strana, gde su članovi familije Sherry reklamairali svoje pogrebno preduzeće, uz natpis (i popularni poklic) „Rangers ’till I die“. Naravno, za navijače QPR su predvideli specijalan popust. Što se tice klupskog programa, on je štampan na najkvalitetnijem papiru i sigurno je jedan od najboljih u Premier ligi. Na brzinu sam ga prelistao i pročitao da je moj heroj s kraja devedsetih, Gavin Peacock, na čijem oprostaju sam bio 2003. godine, postao sveštenik!
Na stadion sam ušao petnaestak minuta pre početka, stomak mi je govorio da sam gladan i da bi bilo dobro nešto da jedem. Stao sam u red i naručio cheesburger, koji sam platio 3,5 funte i bio je verovatno najgori koji sam ikada pojeo. Bajata zemička, koja je ostala od meča sa Boltonom, bezukusno meso i sir u tragovima, bili su ipak dovoljni da zavaraju glad. Stadion nije bio ispunjen baš do poslednjeg mesta, a ja sam imao sreću da mesto pored mog bude prazno, pa sam mogao da malo ispružim noge. Pored mene je sedeo nekoliko starijih ljudi, koji već decenijama imaju sezonske karte u tom sektoru i na njihovim licima se videlo uzbudjenje sto će prisustvovati ovakvom meču. Pre početka meča, novi vlasnik, Tonu Fernandes, doživeo je salve ovacija, a pored novih igrača, koje je predstavio oficijelni spiker, veliki aplauz je dobila i maskota, Jude the Cat, koja se ponovo vratila na Loftus Road. Neil Warnock je sastavio nabolji mogući tim, a osim Puncheona, sve ostale novajlije su se našle u startnoj postavi. Navijači su bili izuzetno glasni, a posebno se izdvajao sektor Lofta, najbliži Ellerslie Road Stand-u, odakle je kretalo navijanje svih devedeset minuta. Navijači Svraka su zauzeli gornji deo School Enda, ali ga nisu skroz popunili. Poseta bi verovatno bila jos bolja, da nije bilo direktnog prenosa i da karte nisu koštale po 45 funti. Ali, ovakav doživljaj je vredeo svakog penija.
Od starta meča, Rangers je krenuo sa ofanzivom. Igrali smo lepo, po zemlji. Taarabt je delovao vrlo raspoloženo, lomio je svoje čuvare i delio lopte po bokovima. SWP je posle jednog odličnog dodavanja, sjajno prošao po desnom krilu i zavrnuo loptu na peterac Bothroydu, koji je bio poptpuno neometan. I umesto da je visoki napadač smesti iza ledja Tim Krula, on je loptu posalo daleko iznad prečke. Hvatali su se za glavu ljudi oko mene, a jedan simpatični dekica je prokomentarisao da neko ko zarađuje 50 hiljada funti nedeljno, iz takve situacije jednostavno mora da pogodi makar okvir gola. Strasti se nisu ni stišale, a mi smo opet izveli jedan dobar napad, akteri su bili isti, a na žalost i epilog. Ovog puta Bothroyd nije na vreme uklizao, pa je propala još jedna odlična prilika. Gosti su se uglavnom branili, ali je sredinom prvog poluvremena malo falilo da dođu do prednosti. Leon Best, momak koji je na početku svoje karijere bio na pozajmici u QPR, odlicno se oslobodio svog čuvara i snažno šutirao u golmanov donji desni ugao, ali je sjajni Kenny uspeo da izbaci loptu u korner. Imali su naši jos nekoliko prilika do odlaska na odmor, ali je ostalo 0:0.
Nastavak meča je počeo u mirnijem ritmu, gosti su kontrolisali prvih 15-20 minuta, a onda je QPR opet preuzeo sve konce igre u svoje ruke. Smenjivali su se napadi, aktivirao se i do tada slabo zapaženi Barton, vezali smo nekoliko kornera. Sve to je bilo dovoljno da se potpali atmosfera. Grmelo je sa svih strana „Come on u R’sss“, a žestoka podrška nije prestajala do kraja meča. Golman Tim Krul je svaki trenutak koristio da ukrade vreme i to je bio jasan pokazatelj da smo na pravom putu. Jedan Newcastle United je odugovlačio vreme na Bushu, a ja sam to gledao. Priceless!
Warnock je poslao na teren i DJ Campbella i Puncheona, naši su napadali svim silama, ali je pobedonosni gol izostao. Po bod je pripao obema ekipama, a onaj slađi je otišao na sever Engleske. Prisustvovao sam odličnoj utakmici i video jedan veliki tim, koji je još u fazi stvaranja. A kada Warnock bude sklopio kockice, mnogima ćemo pomrsiti račune.
Come on u R’sssss!!!
