/
    BACK IN THE BIG TIME
    qpr npower champions
    Komsija Nebojsa je stigao svojim taksijem tacno u pola cetiri. Na ulici nije bilo nikoga, cak su i macke spavale. Sa Save je duvao lagani vetar, koji je donosio miris reke.

    Izasao sam iz zgrade, usledio je pozdrav i pitanje:

    "Ides u London da gledas one tvoje?"

    "Da, igracemo Premier ligu sledece godine"

    "A jel to sigurno? Cuo sam da hoce da vam oduzmu neke bodove?"

    "Pa, nadam se da nece, mada.."

    Saslusanje u FA povodom "slucaja Faurlin" je i dalje bilo u toku i konacna odluka se ocekivala tokom dana ili u subotu. Iako je momak igrao za nas skoro dve sezone, ljudi iz FA su cekali kraj ove sezone da se oglase. Nikada se nije desilo da neki tim izbori na terenu promociju u Premier ligu, pa da ga Savez administrativnim putem spreci da nastupi u elitnom rangu. Ali, mi smo QPR, sa nama je sve moguce. Citao sam skoro kako se klub daleke 1967. godine zalio sto mu FA nije dozvolio da nastupi u Evropi, iako je osvojio League Cup. Tada je postojalo neko besmisleno pravilo, da samo klubovi iz prve lige mogu da reprezentuju engleski fudbal u Evropi. QPR je kao treceligas slavio na Wembley-ju, ali je FA bio neumoljiv i Rangers nije mogao da igra u evropskom takmicenju. Sada su okolnosti bile potpuno drugacije, a ulog daleko veci. Najveci moguci.

    Voznja do aerodroma je protekla u neobaveznoj prici o poslu, anegdotama iz nocnih voznji i fudbalu. Kao i uvek kada se u Beogradu pomene QPR, ne moze da se preskoci ni cuveni dvomec iz 1984. koji su obelezili Gary Bannister i Dragan Mance. Program sa meca u Beogradu je i dalje jedini koji mi nedostaje u kolekciji.

    Na aerodromu Nikola Tesla, samo WizzAir je imao otvoren salter za cekiranje. Let za Luton je bio prvi i jedini u ovom ranom terminu. Vec oko sedam po engleskom vremenu, bio sam u Lutonu. Ljubazni crnac se samo nasmesio tokom rutinske pasoske kontrole, a imao sam srece i da uhvatim prvi autobus do Londona. Posle sat i deset minuta, vec sam bio kod Marble Arch-a, a odatle je usledila polucasovna setnja duz Bayswater Road-a. Stvari sam ostavio u ho(s)telskoj sobi i odmah izasao napolje. Vreme je bilo prelepo i zeleo sam da iskoristim svaki sekund. Otisao sam do Hyde parka, seo na klupu, otvorio limenku John Smith's i prepustio se uzivanju u zvucima i mirisima Londona. Kada sam se malo odmorio, seo sam u autobus 94, koji vozi preko Notting Hill-a do Shepherd's Bush-a. A tu, na Bush-u, nalazi se stadion koji predstavlja centar mog univerzuma. Tu je moj hram, tu je Loftus Road.


    Kada od Shepherd's Bush Green-a krenete Uxbridge Road-om i prodjete pijacu, cetvrta ulica sa desne strane je Loftus Road. A na kraju te ulice, nalazi se istoimeni stadion, na kome od 1917. godine igra slavni Queens Park Rangers. Ovaj deo zapadnog Londona je poznat po svojoj multikluturalnosti. Na svakom koraku mozete sresti kineske, indijske, libanske i tajlandske restorane, a najbolja kafa se pije u kaficu Tuga na Uxbridgde Road-u, ciji vlasnik, Portugalac, neizmerno voli fudbal. Na zidovima kafica vise uramljeni stari dresovi QPR-a, a tacno preko puta se nalazi pab The White Horse, gde navijaci Rangers-a obavezno svracaju na pivo pre i posle utakmice. U ovom kraju ima i dosta Srba. Stara cetnicka emigracija se nastanila u zapadnom Londonu. Na obliznjem Ladbroke Grove se nalazi i pravoslavna crkva, a na Holland Park aveniji hotel Ravna Gora. Nekada je i na Uxbridge Road-u bilo dosta srpskih kafica, poput cuvenog bara "011" i "Skadarlije", ali su ti lokali u medjuvremenu promenili vlasnike.


    Kafa i kroasan u Tugi su mi bas prijali. To je bila poslednja stanica do dolaska na stadion. Loftus Road se nije mnogo promenio u odnosu na moju poslednju posetu, jos pre osam godina. Dobili smo novi grb, na koji se jos nisam navikao, a iznad glavnog ulaza umesto natpisa Rangers Stadium, sada pise Loftus Road Stadium. Klupska prodavnica se nalazi odmah pored sluzbenog ulaza i unutra je bila prilicna guzva. Iako je mec protiv Leeds-a bio na programu tek sutra, stigli su brojni navijaci iz Svedske, Norveske i Amerike, koji su pohrlili da kupe klupske suvenjire. Ponuda u shop-u je nazalost bila prilicno tanka. Dresovi su bili na rasprodaji, ali je onaj sa plavo - belim prugama vrlo brzo nestao. Stvari iz Lotto programa nisu mogle da se nadju u shop-u, a prodavacica mi je objasnila da je asortiman mnogo siri u online shop-u. Ali, kako ja njoj da objasnim da u lopovskoj zemlji iz koje dolazim, prakticno nije moguce kupovati preko neta, jer sakali na carani otimaju stvari, a drzava je nametnula takve dazbine za online kupovinu, da one cesto visestruko nadmasuju cenu kupljenih proizvoda. Kupio sam par dresova za prijatelje i nekoliko majica, na kojima pise "We are Premier League". Naravno, u tom momentu je i dalje bilo diskutabilno da li cemo zaista igrati u eliti...

    Karte za mec poslednjeg kola protiv Leeds United-a je prakticno bilo nemoguce nabaviti. Ali, kada imate prave prijatelje, koji su u stanju da cekaju za vas u kilometarskom redu, tada ne treba da brinete. Nikola mi je kupio jednu od poslednjih preostalih ulaznica. Dobio sam mesto u trecem redu Ellerslie Road Stand-a, na smao par metara od terena. Doduse, jedan od nosecih stubova je zaklanjao pogled na gol ispod Loft-a, ali to mi nije mnogo smetalo.

    Vece pre utakmice, nasao sam se sa Nikolom na Bayswater stanici. Pozeleo sam da popijem pivo u jednom od pabova koji nisu puni turista i Nikola, kao pravi lokalac, znao je gde ce me odvesti. Otisli smo do Prince Edward paba, koji se nalazi ususkan u jednoj maloj ulici, daleko od vreve Queensway-ja. Tek tu sam shvatio da sam zaista u Londonu. Dobra muzika, prelepe lokalne devojke i nekoliko pinti Guinness-a - sta covek moze vise da ocekuje od jednog mesta? Nikola zivi odmah pored stadiona i ceo zivot navija za QPR, pa smo dobro pretresli poslednjih dvadesetak godina na Bush-u. Vece je proletelo...

    Mislim da sam spavao samo nekoliko sati i vec oko sedam sam bio na nogama. Pozitivna energija me je drzala, tako da nije bilo tragova umora. Lagani dorucak i dva John Smith's-a za dobar pocetak velikog dana. Onda opet bus i pravac Bush. A na Bush-u je sve bilo u plavo-belim bojama. Na stotine ljudi u dresovima Rangers-a, baloni iznad ulaza u pabove, baneri i mnogo, mnogo zastava. Ali, i dalje je nad svima lebdeo taj osecaj nesigurnosti i straha, sta ce reci prokleti FA. Televizijska reportazna kola su bila rasporedjena duz Loftus Road-a, a ja sam svratio do Nikole, na poslednje pice pred mec. Stigao je i njegov drugar Metalica Hoop, kao i necak Filip, kome je ovo bila druga utakmica u zivotu. Sedeli smo u basti i gledali prema stepenicama koje vode ka Loftus Road-u. Evocirale su se uspomene iz premijerligaskih dana, kada su navijaci preskakali bodljikavu zicu, da bi se domogli tribine i gledali Gallen-a i drustvo protiv Man United-a. Nikola se prisetio i stajanja i popularnih talasa. Kaze da ga je jednom prilikom izvukao niko drugi do Danny Dichio, momak koji je odrastao na Bush-u i devedesetih nosio dres svog omiljenog kluba. I dok se pilo pivo, pola sata pred mec, stigla je vest da je FA konacno prelomio. Doneta je jedina razumna odluka, da se nasem klubu ne oduzmu bodovi i to je znacilo da velika pobednicka zurka moze da pocne. Ceo Bush je tada eksplodirao, zaorilo se iz hiljade grla - We are QPR, we are Premier League!!!

    Ulazak na stadion je bio poseban dozivljaj. Gostujuci navijaci su bili u gornjem delu School End-a, dok je ostatak stadiona bio pretvoren u plao-belo more. Hiljade i hiljade visoko podignutih zastava, baloni, pesma od koje se ledi krv u zilama. Pred mojim ocima je bilo ono sto sam sanjao petnaest godina. Prolazilo mi je u tim trenucima svasta kroz glavu. Mislim da nikada u zivotu nisam bio toliko srecan. Mozda samo onog dana, kada je Aumann ubacio loptu u svoju mrezu, ali tada sam bio klinac...

    Igraci i Warnock su dobili zasluzene ovacije, a navijanje nije prestajalo do kraja utakmice. I dugo po okoncanju meca, Loftus Road-om i okolnim ulicama i pabovima, odjekivale su pesme navijaca QPR-a. Warnock je za ovaj mec odlucio da promesa karte, Cherny je prvi put dobio sansu da brani, Tarabat je ostavljen na klupi, a u drugom poluvremenu, navijaci su imali jedinstvenu priliku da gledaju Big Dan-a, kako igra centarfora sidrasa. QPR je sjajno otvorio utakmicu i vec posle prvog napada, Helguson se sjajno snasao u sesnaestercu i smestio loptu u mrezu. "That's why we are champions" grmeo je Loftus Road, a nasi igraci su nastavili da napadaju. Cinilo se u tim trenucima da ce se gosti potpuno raspasti. Do toga ipak, nije doslo, ali sve ono sto se desavalo na terenu, tog ranog majskog popodneva nije bilo bitno. Mi smo usli u Premier ligu. Na poluvremenu, mladi tim Rangers-a je napravio krug oko terena, a najvece ovacije je dobio trener, Marc Bircham, koji je pre osam godina plakao na Millenniumu u Cardiff-u. Zvanicni spiker je u nekoliko navrata upozoravao navijace da po okoncanju meca ne ulaze na teren, ali kako obuzdati masu koja je petnaest godina cekala na ovaj trenutak?? Posle samo dva minuta nadoknade, sudija Clatenburg je odsvirao kraj utakmice. Bio je to ujedno i kraj ove sezone i znak da neopisivo slavlje moze da pocne. Vratili smo se tamo gde pripadamo, tamo gde nam je mesto. Bice potrebno mnogo rada i ulaganja, da bi QPR ostavio znacajniji trag u najjacoj ligi na svetu, ali ovo nije trenutak kada treba time da se opterecujemo. Naredne sezone, ceo svet ce videti cuvene plavo-bele pruge, a poklic Come on u R'sssss cuce se na Old Trafford-u, Emirates-u i White Hart Lane-u!

    We are QPR, we are Premier League!!!
    qpr serbia logo
    faith
    FAITH
    passion
    PASSION
    devotion
    DEVOTION
    forum